Српски рјечник

дѐмбел* m. љенивац, који од лијености ништа не може радити, der Faulenzer, homo deses * [cf. дербеденица? ]. Кажу да Турски цар дембеле храни и одијева, али најприје свакога огледају је ли управо за дембеле: да не би могао што радити. Тако су под двојицом што су били дошли да их узму у дембеле, запалили рогожину (да виде шта ће радити), онда један од њих рече ономе другом: „устани да сиђемо с ове рогожине, изгорећемо“. А онај му одговори: „ћути, Бога ти! како те не мрзи говорити?“ Онда овога узму у дембеле, а онога што је рекао да устану, отјерају и кажу му да он није за дембеле.

Речник косовско-метохиског дијалекта

де̄мбе̑л, де̄мбе̏ла м. и прид. лењ и лењивац, ленштина: Ова̑ј ми ко̑њ мло̏го де̄мбе̑л. — Ма̏кни се, бо̏га ти, од то̏га де̄мбе̏ла. Ада ње̏га мр̄зи̑ и што је жи̑в. — Ако̏ ћеш па̏мет да нау̑чиш запове̏ди де̄мбе̏лу да штого̏ћ ура̑ди. — У В. дѐмбел м., RJA. dembel м. од тур. tenbel прид.