1. поје̏с, поје̑м свр.дем. одје̏с, изести: Поје̏ђи ово̑ ле̑чка што је оста̏ло од си̏ноћ. — А, ву̑ци те поје̏ли! — Поједо̏ше му гла̑ву же̏не(биле узрок да погине). — Саба̑јле за прику̏сак поје̑мо по штого̏ћ. — Са се:Има̏ло, па се поје̏ло. — У В.по̀јести, једе̑м свр.
2. по̏јес, по̏јеса, исп.по̏јас: Дибо̏ко до по̏јеса. — Буна̑р два по̏јеса дибо̑к. — По̏јес три̑ ка̏та прете̏рала.Глав. — Појас као мера за дубину употребљавају и Арнаути исто као наши људи: ni paš, dü paš итд., један појас, два
појаса. — У В.по̏ја̑с м.Исп.кола̑ч,2.
по̀јести, по̀једе̄н свр. (и: по̀јес) појети (каже се само за животиње кад, нпр., уђу у нечији виноград па обрсте лозу или сл.). – Ни́је о̀стало ни ли́ска од ло̀зе̄, све̏ су жи̏вине по̀јеле.