гр̀мљети , ми̑ , v. impf.   ( јуж. )   donnern , tono :  Кад грми,  свак се себе боји ; Кад највише грми,  најмање кише пада .  У народу се нашему мисли и говори да   свети Илија  грми (гдјекоји још кажу да трчи по небу на колима, па од оне лупе постаје грмљава); за то се он и зове у народнијем пјесмама громовник Илија  . Кад гром удара, онда кажу да   свети Илија , по заповијести Божијој, гађа ђавола („узврдао се као ђаво испред грома“); за то говоре да се не ваља крстити кад гром пуца, да не би ђаво у невољи побјегао под крст, у који гром не ће ударити. Што је у пушке и у топа тане, оно је у грома   стрјелица   : кад гром гдје удари, она отиде у земљу, а послије неколико година изиђе на земљу, па је онда многи нађу (камен бјелутак колико велики орах, глатко затесан са многијех страна, те су на њему постали многи углови), и оставе је или носе уза се, као какву амајлију (ваља да од грома?). На колико недјеља прије Ђурђева дне загрми први пут од године, по онолико гроша, кажу гдјекоји (   у Србији ) да ће оне године бити сто ока жита (али како су сад грошеви спали, ваљало би мјесто недјеља узети дане, или мјесто гроша паре, па мјесто сто ока рећи једна ока, или још како друкчије). — Многи, особито дјеца, кад чују први пут од године да загрми, ваљају се по земљи, да их оне године леђа не боле. — Кад грми на Илијн дан, кажу да ће се онога љета уцрвљати или онако покварити и опасти ораси и љешници .