дуа̑н , а  м. :

1.

  А. Пи̏јеш ли, господи̏не, дуа̑н ? — Б. Не пи̏јем.  — Изгоре̏о, дуа̑н  се учинијо.  — У В.  и RJA.   ду̀ва̑н , дува́на  м. и dùhȃn , duhа́nа , м.  од арап.   duchan  им. дим ; дуван као биљка . Нгрч.   τό τουτούνι ; τραβώ χαπνον  ( пушити ).  Исп.

2.

у Вуч. :   Да̑ј ми да тр̏гнем (поте̏глим) једа̑н ди̑м.   У Вучитрну се каже кад је нешто сасвим изгорело, прегорело : Дуа̑н  се учини̏ло (учине̏ло).