за̀душнице, за̀душни̑ца̑, f. pl.der Аrmen-Seelen Tag, commemoratio defunctorum. Задушнице имају двоје: уочи меснијех поклада, и у недјељу по Тројицама (на Петрове покладе); али су праве задушнице оне прве (и она се сва недјеља, између бијеле и себичне, зове задушна недјеља). Онда обично сваки човјек свима мртвима својијем, које он памти, или има записане у читули, начини по свијећу воштану, па све те свијеће састави у једну руковет и запали те изгоре мртвима за душу (али најприје ваља свакоме да намијени: ова оцу, ова матери, ова дједу, ова баби и т. д.). Ако ли је близу намастир или црква, онда се те свијеће однесу онамо, и сваки своју читулу да свештенику те све мртве спомене на служби; и ту онда сваки своје свијеће запали кад свештеник стане спомињати. По том, кад свештеник све мртве спомене, зађу ђаци с леђеном воде и с котарицама, те свијеће погасе и покупе (послије калуђери или попови граде од њих друге свијеће и пале у цркви). На некијем мјестима иду на задушнице и на гробље с попом, те и онде спомињу мртве, чате им молитве, пале свијеће и дијеле за душу. [Најео се, као сироче на задушнице. — Маргиналија у I. издању.]
Речник говора Прошћења
за́душнице, -ица̄,ж. мн. — црквени празник када се пале свијеће за душу мртвих.