Српски рјечник

зу̑б, m. (loc. зу́бу, pl. зу̑би, зу́ба̑) 1. der Zahn, dens; он има зуб на њега, er hat einen Zahn (Pick) auf ihn, malum meditatur in illum. Кад малом дјетету изваде који зуб, ваља да га пребаци преко куће говорећи: На ти, врана, коштан зуб, | Дај ти мене гвозден зуб. А гдјекоји кад изваде болестан зуб, пребаце га преко куће рекавши: „Све зло с тобом“! 2. [vide нокат 3] у пушке (доњи и горњи, pl. зубови), кад пушка није запета, она је на доњему зубу, а кад се запне, онда је на горњему.

Речник дубровачког говора

/ зу̑б / изр. ста̏вит зу̑бе на по̀лицу каже се кад нема ништа за јело.„Што̀ ћемо је̏сти?” – „Ни̏шта! Ста̏ви зу̑бе на по̀лицу!” о̀трт зу̑бе о̏ нешто дожвјети нешто неугодно у вези с нечим.О̀вӣ пу̑т је о̏тро̄ зу̑бе о̀ мештре, не̑ће ви̏ше ла̏ко хи зва̏т. ку̑тњӣ зу̑б кутњак.Сло̀мијо ми се ку̑тњӣ зу̑б.