о̏гла̑в, m.der Theil der Pferdrüstung, der am Kopf desselben befindlich, lora capitis equi. cf. [башлук2], оглавар, оглавина[2], оглавник.
Речник косовско-метохиског дијалекта
о̏глав, о̏глава м.поводац, улар који се натиче на главу јахаћој или теглећој стоци: Ȍглав нȍси и ко̑њ, и магȁре, и во̑, и би̑во. — У̏зни волȍве за о̏главе и повȅди ги. — У ДК. помиње се 1772 год., у с. Ливочу:Писа Стоикѡ тест(е) ѡглави. — У В. и у RJA.ȍglȃv, ȍglȃva м.
Речник говора Прошћења
о̏гла̄в, -а, м. — дио улара који се натиче коњу на главу. — Скини оглав с коња и стави га на самар.