по̏лажа̑јни̑к, m.der erste Besucher zu Weihnachten, qui primus ad aliquem invisit die natali Christi. Полажајника обично избирају (јер неки гатају да с њега могу бити срећни или несрећни оне цијеле године) и зовну (прије Божића на неколика дана), или држе једнога сваке године. Полажајник понесе у рукавици жита, па кад назове с врата „Христоссе роди“, онда поспе из руке житом по кући (а из куће ко поспе њега, и одговори му: „ва истину роди“); па онда скреше бадњаке, т. ј. узме ватраљ, па удара њиме бадњаке гдје горе (да скачу варнице) говорећи: „оволико говеда, оволико коња, оволико коза, оволико оваца, оволико крмака, оволико кошница, оволико среће и напретка“ и т. д.; по том разгрне пепео накрај огњишта и метне ондје неколике паре или укрупно какав новац (како који може): гдјекоји донесе и повјесмо те превјеси преко врата. Кад хоће да сједе многи гледају да измакну испод њега столицу да би пао, а пошто сједе жене га огрну губером или поњавом, да им се хвата дебео скоруп. По што му даду те заложи што и напије се ракије, онда отиде својој кући, па дође опет послије ручка, те га часте до мрака; доста пута га опоје те се и побљује (и кажу да је то добро). Кад већ пође кући, онда га дарују марамом, или чарапама, или назувицама, и колачем. cf.полазник.
Речник говора Прошћења
пола̀жајник, -а, м. — полазник, гост који на Божић истаркује бадњаке. — Чувајте да вас полажајник не изненади.