1. у̏о узв. глас којим се гоне тице, нарочито сврака која је штеточина, јер краде јаја кокошима са гнезда: У̏о, бре, бо̑г те пора̄зи̏јо! — У Br. Iv. н.
2. у̏о, у̏ета ср. (у̏ши ж. мн.): Жа̏ли од уши̏ју (т. ј. боле га уши). — Кте̏о је оба̏два у̏ета да му иски̏да. — Ку̏ј га је би̏јо по уши̏ма да казу̏је? — Ја сам слу̏шала сас таве̑ мо̏је у̏ши. — У Br. Iv. ȕo, ȕho ср. (мн. ȕši).