фа̀јда   [*] , f.   vide   вајда .

фа̑јда , фа̄јде̑    и фа̑јде  ж.  1. корист: Од ра̄дње̑ фа̑јда , да Бо̑г да̑! — Од те̑ рабо̏те не̑ма фа̑јда . — Није фа̄јде̑ . — Ка̏ку фа̑јду    и̏мам ја од ва̑с? — 2. камата: Да̑ва па̏ре на фа̑јду . — Да̏о па̏ре под фа̑јду . — Ве̏лику му фа̑јду    узи̏ма. — У ДК. записано је 1783 год.: Знати се кѡгда изићох у Д ꙋ   каћин по брава никаква фаида не би, теке що се м ꙋ   чих. — У RJA. fàjda    и vàjda  ж.  Арап. faide    им. зарада, добитак; успех, корист; ne faide    чему, узалуду; забадава. Faiz   им. интерес, камата.

фа́јда  ж   ( ар. )   ( тур.   fayda )   корист.   „Рабо́тим само оно́ј од што и́мам фа́јду.”     „Су́дски ћap изе́ја фа́јду”   (посл.)   ( Прешево ).

фа̀јда , -е̄ , ж.  — корист, добит, зарада.  —   Од овога рада слаба ће фајда бити.