Српски рјечник

чу̏ма   [*] , f.   vide   куга .

Речник косовско-метохиског дијалекта

чу̏ма , е  ж.
1.
  врста заразне болести, која је раније таманила народ као куга :   А чу̏ма  би̑ло је по̏сле.  —   У жен. клетвама : Чу̏ма  га уда̏рила!  — Погле̏дај гу кака̏ је кај чу̏ма .   У   Вуч.  народ верује да се чу̏ма  појављивала у облику какве зло одевене и ружне старе жене, која је ишла са расплетеном косом у глуво доба ноћи на јарцу јашући уз пратњу разноврсних свирача опет у најчуднијим животињским приликама. Само тамо где у кући нађе спремљено корито са чистом водом и чешљем не мори чељад, а у којој кући нађе нечистоћу, прљавштину, ту сву чељад помори: Намести̏ла се кај чу̏ма .
  У тур.  речнику ову реч нисам нашао, али исп. čumar  главати чобански пас.
2.
  Фиг. каже се било у увредљивом тону или од мила жен. чељадету :   Ȍ, чу̏мо  ниједна!   (од мила, да се не би рекло анђеле или слично, пошто се тако дете може урећи).  — Дошла једна жена кај чу̏ма .
 — У RJA. čȕma  ж.

Речник говора јужне Србије

чу́ма  ж   женски демон; колера.   „Чу́ма у ста́ро до́ба кад наи́ђе, све поте́па”   ( Преображење ).
чу́ма  ж   врста корова плавих цветова   ( Собина ).
чу́ма  ж   ружна жена.   „Па́ре се прека́рав, али чу́ма оста́не у ку́ћу”   ( Бујановац ).

Речник говора Прошћења

чу̏ма , -е̄ , ж.  — куга.  —   Чума те учумила! Ћути, чумо!