Српски рјечник

бѐћа̑р   [*] , бећа́ра , m.
1.
  човјек неожењен ,   Junggeselle , coelebs : У бећара  свакога шићара, | Понајвише буха и ушију .
2.
  У   Србији  за Карађорђијева времена звали су се бећари војници који су онамо били дошли из другијех земаља, и тако нијесу војевали за своје   куће , него за плату . cf.   [vide]   голи син .
3.
  војв. )   fremder Taglöhner ohne Haus und beständigen Aufenthalt .

Речник говора јужне Србије

бећа́р  м   ( перс. )   ( тур.   bekâr  – момак )   момак; нежења.   „Бећа́ри отидо́ше на собо́р”   ( Бујановац ).

Речник говора Прошћења

бѐћа̄р , -а́ра , м.  — неожењен човјек, момак, самац.