Српски рјечник

ку̏ћа , f.  ( pl. gen.   ку̑ћа̑ )
1.
  das Haus , domus . cf.  [ дом   1 ], село .
2.
 [ vide   дом   2 ];
3.
 [ vide   двор   1 ].
4.
 [ cf.   крмача   2 ].
5.
  die Küche , culina  [ vide   кухарница ]: А. Ђе ти је кућа ? | Б. Код собе .

Речник косовско-метохиског дијалекта

ку̏ћа , ку̏ће  ж.   зграда у којој се станује, у којој се кува јело, пече хлеб, где је огњиште :   Колико ку̑ћа  је ваше се̏ло?  — Из ку̏ће  на двор не сме да иско̏чи.  —   Фиг. задруга, сви житељи једне породице заједно који се греју на једном огњу: На̏ша ку̏ћа  не ка̄бу̏ли таку̑ срамоту.  — Кај њи̏на ку̏ћа .  — Она је до̏шла у ку̏ћу  и до̑м а није у ци̏ганску коли̏бу.  — Оће да иде̑ са све̏ ку̏ћу   (т.ј. сели се).  — Ку̏ћа  је, тр̏ошкови су.  — Ку̏ћа  је јама ве̏лика.  — Бли̑зо смо, ку̏ћа  до ку̏ће .  — Од кад сам се изве̏ла из дево̏јачке ку̏ће , беруда̏ не̑сам ви̏дела.  — Уда̏рили ги кача̏ци на ку̏ћу .  — Не̑ће гу у ку̏ћу  ни за жи̑ву гла̑ву.  — Дове̏ли човека у ку̏ћу .  — Изне̑ше мртва̏ца из ку̏ће .  —     У ДК. забележен је облик датива 1779 год.:   Брнаци, писа блг. Бошко а҃ вола Ꙋс(опшем) ДрагићꙊ и ИванꙊ и све кꙊће за з(дравље) .     Не зна се у овом примеру који је забележен 1770 год. у ДК. да ли значи име места или је употребљена реч кућа у смислу задруга:   КꙊћа Товрланска . — У В. и у RJA. 1.   kȕća  ж.

Речник дубровачког говора

ку̏ћа  ж
1.
  стан, стамбени простор у коме неко живи без обзира је ли то посебан објекат или не.  –   У̀ кући и̏ма̄мо све̏ што нам тре̏ба̄.
2.
  породица, домаћинство.  –   О̀ни су дви̏је ку̏ће и̏ако жи́вӯ за̏једно.   изр.   до̀бро ста̑т на̀ кући   бити имућан, имати материјалних добара.  –   Зна̏ли су да о̀на до̀бро сто̀јӣ на̀ кући.   далѐко га (је) ку̏ћа   каже се кад је у питању особа коју не желимо да видимо у својој близини, која нам се нешто замјерила, нанијела неко зло, штету.  –   Нѐ треба̄ ни да ми до̀лазӣ, далѐко га ку̏ћа!   ра́дит по̀ кућама   помагати по домаћинствима, прислуживати.  –   О̀на ра̑дӣ по̀ кућама и о̀(д) тега̄ жи́вӣ.