у̏хо  [ уво , уо ] n.  ( pl.   у̏ши )

1.

  das Ohr , auris .

2.

  н. п. у лонца ,   der Henkel , ansa .

3.

  (у Ц. г. )     нема је у женскоме уху , т. ј. међу женама .

/   у̏хо   /   изр.   спа̏т с у̏ха на̏ ухо   не спавати добро у очекивању нечега или иначе.  –   Спо̑ сан с у̏ха на̏ ухо све̏ у стра́ху да те не́ћу чу̏т ка(д) за̀куца̄ш.   хи̏тат (у̀хитит) за̏ уши   каже се за јако вино које опија.  –   Ви́но ме је у̀хитило за̏ уши.   наћу́лит у̏хо (у̏ши)   ослушкивати, настојати нешто добро чути.  –   Кад о̑н на̀ћӯлӣ у̏ши, ни̏шта му нѐ може прома̀кнут.  – Ти̏хо гово̀ри, јер је о̀на̄ на трава̀тӯри наћу́лила у̏ши.   ѝмат до̀бро (сла̏бо) у̏хо   имати (немати) способност за нешто, нпр. за неки посао или наслутити корист од нечега и сл.  –   И̏ма̄ о̑н до̀бро у̏хо, зна̑ ђе̏ се мо̏же зара́дит. – И̏ма̄ш ти̑ сла̏бо у̏хо за̀ те̄ по̀сле.   не́мат у̏ха; ѝмат до̀бро у̏хо имати или немати слуха за музику.  –   Ка̏ко ће пје̏ват кад не̑ма̄ у̏ха!  – Сѐстра му и̏ма̄ до̀бро у̏хо.