го̀спа̑р , госпа́ра , m.   (у Дубр. )   vide   господар :    Тешко кући ђе није госпара, |  А баштини ђе није пудара .

го̀спа̄р , -а́ра  m   вок.   го̏спа̄ру   господин.  –   Го̀спа̄р Ни́ко је ма̏лоприје изѝшо̄ ѝс куће̄. – Го̏спа̄ру мо̑ј, па̀сала су о̀на̄ бремѐна ка(д) су дјѐца ѝмала рѝспета прама о̀цу ѝ ма̄јци.   изр.   ље̏ти го̀спа̄р, зи̑ми мо̀ска̄р   значење непознато; можда се односи на случајеве кад је неко час у позицији господина, час у позицији слуге (забиљежено од Јаше Милославића, дубровачког новинара из времена Краљевине Југославије) .   го̀спа̄р а̀нтӣкӣ   господин који је понашањем, држањем, облачењем, а нарочито својим назорима сачувао стари дубровачки дух.  –   Пра̑вӣ је го̀спа̄р а̀нтӣкӣ, фа̏лӣ му са̏мо ка̀роца.   го̀спа̄р о̀т куће̄   власник куће.  –   Кљу̑ч је у госпа́ра о̀т куће̄.   го̀спа̄р чо̀вјек   онај ко ни од кога не зависи и добро живи.  –   Ѝма̄ј ти̑ сво̑ј со̏лад и бу̏ди го̀спа̄р чо̀вјек!   го̀спа̄р ду̀бровачкӣ   неко цвијеће „јустиција”.  –   Нѐ би зно̑ спјѐгат ко̀је̄ је то̑ цви̏јеће го̀спа̄р ду̀бровачкӣ.