госпо̀да̑р, господа́ра, m.Herr (Eigenthümer), dominus, δεσπότης: ја сам господар од тога; ти нијеси нада мном господар. [cf.госпар, госа, газда2, газда3, бан2, пан, ага, бег2, сахибија (саибија), чорбаџија]. У Србији до 1804 године само су Турке (и то бегове и спахије) звали господарима (као и сад по Босни и по Херцеговини); а од онда су звали господаром Црнога Ђорђија, и остале поглаваре и војводе, који су власт у рукама имали. Тако се ова ријеч говорила у Србији и за владања Милоша
Обреновића првијех година, али послије он заповједи да се господар не зове нико осим њега, и тако на остале старјешине пријеђе име господин. По томе се у Србији и данас само Александар Карађорђијевић зове господар. У Сријему пак и у осталијем Њемачкијем државама зову и најмањега трговчића господаром. У Србији су отприје знатније Србе, као свињарске трговце, звали газдама.
Речник дубровачког говора
госпо̀да̄р, -а́ра mвласник нечега. – У Ду̀бро̄внӣку го̀ворӯ: „Ослобо̀дијо те Бо̑г гла́дна господа́ра!