гу̏с ! interj.   ein Laut die Gänse wegzujagen , sonus abigendis anseribus . [ cf.   важ , 2   кот ].

гу̑с , гу̑ста , гу̑сто  прид. , у В.   1.   гу̑ст , гу́ста , то  ( гу̑сти̑ , та̑ , то̑ ) :   Ова̑ј ти пести̑љ мло̏го гу̑с .  — Приста̏ви ни пасу̑љ, ама ле̑чка по гу̑с .

гу̏с , гу̏ста  м   ( тал.   gusto )

1.

  укус нечега.  –   У ло̀ка̄ндама је сва̏ хра́на бѐз густа. – Гра̏ху је чѐсан до̑ ли̏јеп гу̏с.

2.

  смисао са лијепо, укус.  –   Све̏ ти је у̀ кући ли̏јепо, ви̏дӣ се да и̏ма̄ш гу̏ста.

3.

  задовољство.  –   Гу̏с ми је ѝзјести пу̏њенӯ бала̀нча̄ну.   изр.   нѐ дат гу̏ста не̏кому   заинатити се па некоме нешто не дозволити.  –   Нѐ да̄ј му гу̏ста да чѝнӣ што о̑н хо̏ће! – Зна̑ш да и̏ма̄н пра̏во, ма ми нѐ да̄ш гу̏ста!   о̀стат не̏кому у̀ густу   остати у пријатном сјећању.  –   О̀стала ми је у̀ густу о̀на̄ ше́тња у̏з море.   би̏т не̏коме у̀ густу   свиђати се некоме.  –   О̑н ми ни̏кад ни́је би̏јо у̀ густу.   ѝзјести у̏ сто̄ гу̑ста̄   појести нешто с великим уживањем.  –   Ѝзијо сан у̏ сто̄ гу̑ста̄ пја̏т ју́хе̄.   у̀хитијо ме (хи̏та̄ ме) гу̏с   кад се неко зажели нечега.  –   У̀хитијо ме гу̏с ѝзјести што̏ по̏д ујем. – Хи̏та̄ ме гу̏с проше́тат се у Ла́пад.

/   гу̑с   /   изр.   до̑ћ (до̀лазит) до гу́стије̄х   каже се кад настане критична ситуација у некој свађи, спору.  –   Ри̏јеч по̏ рије̄ч до̀шло је међу̀ њима до гу́стије̄х.