1.да̑ћа, f.das Todtenmal, convivium funebre. Даће се обично дају три (и то у суботу вече и у недјељу ујутру): четрдесница[1] (послије четрдесет дана), полугодишњица и годишњица. На даћу зову све сељаке редом од куће до куће, и обично овако почињу: „Дођите довече да споменемо мртве.“ Ту треба да дође и поп да очати кољиво, На даћи напијају: „За испокој душе брата (како му буде име; ако ли је женско а оно сестре). Бог да му душу прости!“ А остали сви у глас повичу: „Бог да му душу прости.“ На крсно име не иде из једне куће нигда више од једнога, а на даћу их може поћи и више. По варошима шаље се и хапсеницима јела и пића и свијећа (лојанијех). Годишњица се зове година[4], полугодишњица и по године. cf.трпеза[2] [кармина, седмина3].
2.да̏ћа, f.(im Scherze als Gegentheil von недаћа) gegeben, datura: Да је срећа и од Бога даћа, | Не би жене ни носиле гаћа. | Већ кошуљу докле гаће вежу.