ма̀нит , а , о , adj.   vide   махнит .

ма̏нит  и мани̏т , а , о  прид.

1.

  бесан, пуст :   Немо̑ј да га заде̑ваш, се мло̏го је мани̏т .  — Три̏фун и̏ма мло̏го мани̏ту  де̏цу.  —

2.

истиче се лудост без обзира на бесноћу :   Шта чини̑ш то? Кај да си ма̏нит .  — Ич, буди бо̑г с нама, де̏ се пушћа̑ мани̏т  чо̏век и̏змеђу де̄ца̑!  — Мани̏та  ли сам?   Пришт.  — Ово̑ мани̏то  ски̑ће. НСМ.  — Си̑н гу је, дале̏ко би̑ло ода̑вде, мани̏т .  — Не ваља̑ да се заде̑вате сас мани̏тога  чове̏ка.   Упор. нгр.   ή μάνιτα   горопад, бес , корен μανία . У RJA. код речи 2. mahnit  каже се да се не зна постање. — У В.   ма̀нит , а , о ; у RJA. 2. màhnit  прид.

ма̀нит , -а , -о  — несташан, луцкаст, луд.  —   Не дирај га, видиш да је манит.