мѐђа , f.  ( dat.   ме̏ђи , асс.   ме̏ђу , pl.   ме̏ђе )

1.

  die Grenze , terminus , limes . [ cf.   граница   2 , крајина   1 , кунфин   1 , мејаш , метех  ( метев , метеј , мете ), плотина   2 , покрајина , серат , синор , сумеђа , мргињ   4 ].

2.

  das Gebüsch , fruticetum  [ vide   жбун ]: Ето, мајко, из међе  међеда .

3.

  (по југоз. кр. )   ограда од камена, као зид, али без креча и земље :   Тешко међи  на туђој земљи ; Каква јеђа, таква међа .

мѐђа  ж   мн.   ме̏ђе , ген. мн.   ме́ђа̄   наслагани камен као подградња степенасто положеним вртовима, баштама, или као зид који штити земљу од одрона.  –   О̀(д) сӣлнијех ки̑ша̄ су толѝке̄ ме̏ђе по̀падале.