1.   ци́кнути , ци̑кне̑м  ( ци́кнух u.   ци̏кох , ци́кну u.   ци̏че ) v. pf.     ци  schreien , edo sonum   ци : Цикну  Арап као змија љута  — Тада циче  лијепа ђевојка  — Циче Мијат  како горски вуче .

2.   ци̏кнути , не̑м  [ цићи ] v. pf.  ( у Ц. г. )   krachen , fragorem dare , cf.   [vide]   пући   [5] : циче  пушка ; Циче  кост преко кост, свему свијету даде глас (гром) .

ци́кнути , ци̑кне̄м  — вриснути, јаукнути.  —   Цикну оно дијете ко да га змија уједе, ко да га на ватру баци.