Српски рјечник

чо̏роје , m.   Дубр. )   Чороје , вила  и турица   [1]  ишли су за времена републике уз месојеђе као машкаре . Чороје је имао хаљину чупаву, по којој су били испришивани којекаки репови, а највише лисичји, на лицу образину, а у руци зелену гранчицу или киту цвијећа. Вила је била обучена у бијелу женску хаљину, по којој је опасана црвеном пантљиком, а таком су јој и рукави више лаката били свезани; на глави је имала бијело покривало и вијенац од цвијећа, а преко лица, на ком је била образина, црвеном пантљиком наоколо опшивен комад суре чохе, који је подизала кад је играла, а кад би пошла, опет би га спуштала. У руци је носила као лу̑к на три угла искићен сав цвијећем. У турице, која је била као најглавнија међу њима, није се људска глава ни видјела, него је више ње на дугачкоме чупавоме врату била коњска глава с великијем зубима, која је тако начињена да су се уста одоздо могла ласно отворати и затворати, те је све клоцала; [ cf.   клоцалица ;] а ноге је имала чупаве и на дну као у тице. Уза њих је ишао човјек један с бубњем, те је уњ једнако ударао. Они су излазили први пут на сретеније, и по том свакога свеца до часнога поста; први дан су пролазили и кроз саборну цркву, а на светога Влаха  (3. Февр.) излазили су и пред кнеза. Идући по улицама гдјешто би се устављали, те су вила и чороје играли, а турица је једнако клоцала својијем зубима. Прости људи по Дубровнику  приповиједају да је такова животиња као турица заиста негда била, па је ухватили и убили; књижевници пак њихови кажу да се то чинило за успомену негдашњему ратноме богу Туру .   Била је ријеч (као пословица):    Чороје, вила и турица | Машкарани сва тројица .