Српски рјечник

ђо̑ја̑ ,   als adv.   mein’ ich , etwa , opinor :  и он се ђоја  опрема ; он ђоја  мисли да ми то не знамо.  [ vide   тобоже ] cf   као   бојаги

Речник косовско-метохиског дијалекта

ђо̏ја   прил. од тур.   gjüja   као, да речемо, санћи, тобож :   А он ђо̏ја  не зна̑.  — У В.   ђо̑ја . У RJA. исто тако.

Речник дубровачког говора

ђо̏ја  ж   ( тал.   gioia )   драгоцјености, накит.  –   Ка̀кве̄ су ти то̑ ђо̏је у̀ шкатули?

Речник говора Прошћења

ђо́ја , прил.  — тобоже, бајаги.  —   То ти, ђоја, косиш.