/ гла́ва / изр. ѝзӣћ (до̑ћ) на̀ вр(х) (на вр̏)
гла́ве̄ каже се кад некоме нешто или неко други дозлогрди. – Зна̑м да ти је о̀да̄вно све̏ изѝшло на̀ вр(х) гла́ве̄. не̏ зна̄ ко̀ му гла̑ву но̏сӣ каже се за бандоглава човјека, вјетропира, човјека у кога се не може поуздати. – О̀тка(д) је по̏чео трго̀ват и па̏ре згр̏тат, не̏ зна̄ ко̀ му гла̑ву но̏сӣ. у̀дрит некому у̏ гла̄ву каже се кад неко по сваку цијену жели нешто добити, постићи или кад је неко прекомјерно опсједнут нечим. – Госпо̀штина му је у̀дрила у̏ гла̄ву. – У̀дрило му је у̏ гла̄ву да по̀стане̄ дирѐтӯр. да̏т не̏кому по гла́ви каже се кад некога неки догађај или фиксна идеја душевно поремети. – Ма̑јчина бо̏ле̄с да́ла му је по гла́ви. – Да̑ло му је по гла́ви да ће ра̏т и да ће му све̏ про̀пас. би̏т прико (преко) гла́ве̄ кад је неки психички терет превелик, па се тешко може издржати. – Прико гла́ве̄ ми је ѝ куће̄ и о̀фиција!