сре̏ћа, сре̏ће, среће̑ж.Кад неко пољуби руку старијему овај благосиља:Жи̑в би̏јо, сре̏ћу има̏о! — Не̑сам има̏о сре̏ћу. — Де си, сре̏ћо?(тј. несрећо). — Среће̑(ген. једн.). Бат. — Ка̏ко си тако̑ без сре̏ће! — Така̑ ми сре̏ћа. — И̏ди, па на сре̏ћу(тј. што бог да). — У В. и Br. Iv. srȅća ж.
Речник говора јужне Србије
сре́ћажсусрет.„У сре́ћу ми мла́до Ту́рче”(нар. пес.)(Трговиште).