1.
сирова церова главња, што се по обичају уочи Божића ложи на ватру
.
Бадњака морају бити два или три, и морају се уочи Божића (на
бадњи
дан) и осјећи. Бадњаке многи сијеку прије сунца посувши их најприје житом и рекавши: „добро јутро и честит ти бадњи дан!“ Обичао их сијеку само с једне стране, а с друге се стране удари сјекиром само један пут. По гдјекојијем мјестима овршком од бадњака служи се мјесто ватраља доклегод полажајник у кућу не дође, па онда домаћица свеже нањ повјесмо и баци га на стреху. Кад се у вече смркне, онда домаћин унесе бадњаке у кућу, и наложи на ватру; кад ступи с бадњаком у кућу, онда рече: „Добар вече и честит вам бадњи дан.“ А из куће га какав мушкарац поспе житом и одговори му: „Дао ти Бог добро, сретњи и честити.“ Кад се бадњак меће на ватру, трипут се помакне у напредак; а кад прегори, горњи крај ваља дочекати у руке с рукавицама, па га обнијети око кошница и по том угасивши га оставити на какву младу шљиву или на јабуку. У
Рисну
бадњаке наките лавориком; у
Црмници
онај који их унесе у кућу наздрави им милојком вина, и пошто се сам напије,
напоји
и њих (полије их). По
Херцеговини
гдје су велике куће довуку бадњаке на шест или на осам волова, па натјерају кроз кућу, те истјерају волове на друга врата, а бадњаке скину у кући. По
Далмацији
и по осталијем онамо крајевима и кршћани ложе бадњаке.
cf.
[
бадњачица
,
блажена палица
];
Божић
,
полажајник
.
2.