ди́ка , f.  ( voc.   ди̑ко )

1.

  der Stolz , gloria .

2.

  (у Бачк. )   vide   [1]   дра̑го : — — —   нађикала трава, | Нека ђика, покосиће дика  — Дика  плава, ал’ је срцу драга .

1.   Ди̏ка , е  и 2.   Ди̑ка , Дӣке̑  м.   и.  — У В. и RJA. н.

3.   ди̑ка  ж.   понос :   Же̏н се, ди̑ко !   Пећ : — Кака̏ ти је то ди̑ка  сас мӣчку де̏цу да се заде̑ваш?   У В.   ди́ка  (вок. ди̑ко ) ж.   У RJA. 1. díka  ж.