1.   на ,   mit   loc. u.   асс.

1.

  н. п. носи на  глави , јаше на  коњу , стоји на  брду , погинуо на Косову , auf , in .

2.

  на небу ,   am Himmel .

3.

  на главу ,   auf , in   (cum асс.) : метни на  главу , узјаши на  коња ,  попни се на  брдо , отишао на Косово .

4.

  на војску ,   in den Krieg , in bellum .

5.

  прије божића на недјељу дана , auf eine Woche , ad .

6.

  на моју срећу , zu meinem Glück , bona mea fortuna .

7.

  узети што на  душу , beschwören , juro .

8.

   узети кога на  вјеру да му ништа не ће бити ; узети што на  вјеру т. ј. на вересију , auf Kredit .

9.

  промијенити што на боље ,   auf , in : жив је и здрав дерао и на  бољу промијенио !

2.   на̑ , interj.   da!     en tibi ;   нате , da habt ihr’s , en vobis . cf.   нај   [1] , [ 2   ма   1 , мај ].

1.   на  предл.   Ретко се употребљава са лок. :   Осӯди̏ше чове̏ка на пра̑вде  бо̏га   (т. ј. недужна) . — Се̏те, љу̑ди, што стоји̑те тако̑ на но̄га̑ .  — Тако̑ на но̄га̑  попи̏ше по ча̏шу раки̏је   (т. ј. с ногу) . — Ди̑мка је, сиро̏ма, вр̏ло бо̏лан — на самр̏ти  је.  —   Редовно иде са ак. : И̏ди на̏  воду.  — Отиша̏о на̏  воду   (т. ј. по или за, да донесе воду) .   Има чак и оваквих примера : Да ги пра̏ти на  фа̏брику.   Гојб.  — На̑-вај  све̑т бе̑ли.  — Јеси̏ ли на̑ вај  све̑т   (т. ј. јеси ли при свести) . — Не̑си на̑ва  све̑т  ( в.   на̑ва ). — На  та̏ј све̑т ћеш му џева̑п да̄ва̏т   (т. ј. пред богом ћеш после смрти одговарати) . — Кошу̏ља гу бе̑ла, на̑вај  све̑т, кај бе̑ли беар.  —   Де̏ ћеш? На овакво питање одговара се : на  дућа̑н и у дућа̑н.  — О̏днесе та̏ву на  фуру̏ну.  — Иде̑ се на  свети̑,   на  зија̑фет,   на  пи̑р,   на  весеље,   на  сва̏дбу.  — На̏  очи му изле̏с не сме̑ш.  — Кад ти тако̑ чини̑ш на  мо̏је о̏чи, шта̏ ли чини̑ш, кад ја ту не̑сам ?!  — На  њего̏ве о̏чи му у̏би си̑на.  — Оста̏ви ти то на  ме̏не.  — Оста̏ло је на  те̏бе да пла̑тиш.  — А. На  кога̑ је са̏д ре̑д?  — Б. На  ме̏не, те̏бе и сл.  —   Кад неко да милостињу цркви, манастиру, онај који је купи рече : Да ти је на̏  помоћ све̏ти Јани̏ћије или већ који буде светац.  — До̑ђи на  вре̑ме или на  ва̏кат.  — На  сага̏шње вре̑ме.  — На  ово̑ вре̑ме му̏чно жӣви̑мо.  — До̑ђи тамо на̏  зиму,   на̏  лето,   на̏  јесен.  — На  Ми̏тровдан,   на  Бо̏жић,   на  Води̏це,   на  Вели̑гдан,   на  Бла̏говес,   на  Цве̄тни̏це,   на  Ђу̑рђевдан,   на  Крсто̑вдан,   на  Петро̑вдан,   на  све̏ту Тро̏јицу,   на  све̏тога Сте̏фана.  —   У здравицама : На  мло̏го го̏дина или за мло̏го го̏дина!  — На  мло̏го го̏дина да Бо̑г да̑!   По два̄ гро̏ша на̏  дан.  — Сто̑ гро̑ша на  го̏дину, на  ме̏сец.  — На  једа̑ ма и на  један ма̏   (т. ј. од једном, изненада) . — На  му̏ку сам.  — На  му̏ку је за дућа̑н   (т. ј. потребан му је дућан) . — О̏пцовао му све на  гоми̏лу   (т. ј. све од реда) . — Тура̑ј на  гоми̏лу.  — То је би̑ло на  брзи̏ну   (т. ј. у хитњи) . — На̏  бога   (т. ј. срећом) . Исп.   на̏бога . — О̏брну на  арнау̑цки.  — Ово̑ ни̏је на  до̏бро.  — Бо̑г на  до̏бро нек обр̑не.  — На до̏бро  не̏ка је!  — Ћӯка̏вац ви̑че на  ки̏шу   (т. ј. претсказује рђаво време) . — На  ле̑по вре̑ме ви̑че ку̏кавац.  — А. Јел за па̏ре? — Б. Не̏, на  вереси̏је.  — На̏  врат на̏  нос   (т. ј. брзо и којекако) . — Ту̏рци су га исе̏кли све̏ на  ма̑ле мр̏ве.  — Да̏о му на̏  поклон   (т. ј. на дар) . — На божу̑ пра̑вду.  — Уда̏рили Арну̑ти на  Пе̑ћ, на  Ми̏тровицу.  — На  мо̏ју ду̑шу   (т. ј. душе ми) ! — Искочи̏јо му на  пу̑т   (т. ј. пресрео га, напао га на путу) . — Ву̑к ти на  пу̑т!   (каже се кад се сретне нешто што се не жели или што не претсказује срећу) . —   Кад се спомиње какав зао покојник, Турчин, каже се : Ву̑к му на  пут!  — Бо̑г нека га обр̑не на  покоја̏није.  — Кад си ти̑ кри̑в, што тура̑ш на  ме̏не?  — На  њу̑ ми је жа̏о.  — На  њу̑ ми је кри̑во.  — На  кри̑вога бе̑да!  — У̏зео га на  зу̑б.  — У̏зело му се или дало на̏  зло   (т. ј. све га љути, срди) . — У В. и у RJA.   1   nа  предл.

2.   на̏  и на̑  узв.   узми; ево, ето :   Ма̏шу на̏ .   Глав.  — На̏ , но̏си му.  — Еве̑ ти га, на̏!  — Искочи̏ла му чвору̏га на̏ , ето воли̏ка.    Исп. рус.   на́ тебѣ  (руска реч).   Исп.   на̏ј . — У В. и у RJA.   3   nȃ  узв.

на̏

1.

  ево ти.  –   употребљава се само кад је у питању особа с којом смо у интимним пријатељским односима, иначе је непристојно . –   На̏ ти о̀во̄, па однѐси до̏ма!   – На̏ ти, па се на̀јеђи!

2.

  управо сад.  –   „До̀лазӣш ли?” – „Е̏во на̏, и̏де̄н!”   – „Ка(д) сте до̀шли?” – Е̏во, са̏д, на̏!”

3.

  у разговору служи као потврда да је управо нешто тако како саговорник тврди.  –   Е̏то, на̏, ви̏дӣш и̏ са̄м да је та̀ко̄ ка̏ко сан ѝ ја̄ чу̏о.