свѐти̑ , то̑га , m.  adj.   vide   крсно име :   Сву господу зове на светога .

1.   свети̑ , свето̑га  м.   крсно име, слава :   На свето̑га  је бијо.   БМ.  — Да си оти̏ша на свето̑га .   БМ.  — Биј-у- свето̑га ,   БМ.  — Да и̏ма свето̑га .   Прил.  — Дана̏с свети̑ , ју̏тре слу̑га а преко јутре рукави̏це.   Дрсн.  — Ја ћу на свети̑ .  — Бо̏гу и свето̑ме  фала.   У В.   свѐти̑ , то̑га  м. прид.

2.   свети̑ , света̑ , свето̑  прид. :   Свети̑  Или̏ја ће те ди̏гнут.   Батв.  — Ми̏лна ку̑ма свето̑га  Јова̏на.   (нп.). Басн.  — Од све̏тога  Ду̏а се не жӣви̑.  — Свете̏  Враче и Свете̏  Врачи.   БМ.   Исп. у В.   Вра́чи  и Вра́чеви .  — Тако ми свете̑ ...   Кл.  — Та̏ко ми свете̑  ле̑пе Б.   Батв.  — У свете̑  Богоро̏дице.   БП.  — Еј, помо̏зи бо̏же и света̑  Неде̏ља и света̑  Пе̑тка.   Расн.  — Бо̏гу фа̑ла и свете̑  Неде̏ље.   Прил.  — Дана̏шња света̑  Неде̏ља.   Расн.  — Бо̏га и свету̑  Пе̑тку.   Расн.  — Света̑  Пре̏чиста.   БП.  — Ова̑ света̑  Троји̏ца.   ГСуд.  —     У ДК. 1779 год, у с. Паљеву:     Пис(аше) Іѡванъ и Стефан Богꙋ светому е҃ гроша ѡпще куће за з(дравље).   Може бити је после речи Богу испало једно и . У том случају би овај пример ишао да потврди 1.   свети̑  м.  — У В.   3.   све̑т , све́та , то  ( свѐти̑ , та̑ , то̑ ) .