Српски рјечник

спа̀ија , *  m.   vide   спахија .

Речник косовско-метохиског дијалекта

спаи̏ја , е  м.
1.
а)   богат, имућан поседник :   Бога̏т ли је? — Бога̏т, вала̑, спаи̏ја  се намести̏јо.
 —
2.
б) Закупац државног десетка :   Ку̑ј ви је ове̑ го̏дине спаи̏ја ?
 —
3.
в) стари назив спахија очувао се још у титули уз нека турска имена :   Аџи Аса̑н спаи̏ја .
 — У В.   спа̀ија  и у Br. Iv. spàhija  м.   Реч је перс.   sipah  им. војник ; војска  и sipahi  им. војној служби подложан човек, војни . По старом уређењу Турске тако се звао један род коњице. Спахијама у накнаду за војну обавезу што су морали на својим коњима и са својом опремом ићи у рат дават је као тимар десетак од извесних земаља, спахилука. Од државе им је следовала за време рата муниција и следовање за коње   (Ашик паша заде тарихи, царигр. издање, стр. 97) . Нгр.   ο҅ σπαχή, ο σπαχίς . Као прид. σπαχής   племенити .

Речник говора јужне Србије

спаи́ја  м   ( перс. )   ( тур.   sipahi  - феудално војни поседник )   велепоседник у отоманској Турској. Спаија (спахија) био је господар једног или више села.   „Што ми је ми́ло и дра́го спаи́ја да сам, / спаи́ја да сам на ва́ше се́ло”   (нар. пес.)   ( Радовница ).

Речник говора Прошћења

спа̀ија , -е̄ , м.  — име како неке новодоведене младе зову извањега свекра.