РАСКОВНИК
бета
  Речници  Исечци  Претрага  Мапа  О нама Пријави се
  РАСКОВНИК
бета

Српски рјечник

а
1.
  aber , at , vero : Ја га љубим, а  он се отире ; ја дођох, а  он оде . [ cf.   2   ја   3 , ма   1 , али   1 , но   1 ].
2.
  und , et , ast : како он оком, а  ја скоком ; ја стојим, а  ти сједиш ; ја радим, а  ти спаваш ; а  шта он вели?
3.
  aber auch , aeque et : има хљеба, а  и новаца (доста) .
4.
а  оно, indessen , sed : ја мислим да је код куће, а  оно га нема .
5.
  so , —: ако не ћеш, а  ти пољуби, па остави .
6.
  a  ?   ah  ?   ain’  ?   itane  ?
7.
  a ! ah ! ah ! cf.   [vide]   ах .
8.
  у пјесмама кашто не значи ништа, него се додаје само да се испуни врста :   Вала теби Кулин-капетане , | А  на робљу и на дару твоме .

Речник косовско-метохиског дијалекта

а , узвик и свеза. Може бити кратко и дуго.
I.
 узвик.
1.
  А̏, мо̏ре пасу̑љу, е д̏ушману!   Гојб.  — А̏ , неви̑шенице!   НСБ.  — А̏ , забедни̑к прокле̑ти!  — У В. нема , исп. RJA. под а̏  I, 1, 6.
2.
 а значи исто што ан , које в. :   А̏ , мајка да ти да̑ сису!  — А̏  пи̑ ка̑фу сас домаћи̏цу, и̏ч не одвајај.   Расн.  — А̏ , ти ба̏рем се̏дни, а̏ко не̑ће ови̑. Гојб.  — А̏ , па по̏сле те не̑ћемо моли̏т.   Расн.  — В. нема , исп. RЈА. I, 5.
3.
  изражава чуђење, по значењу је синонимно са ала, може бити и кратко и дуго :   А̏  је ве̏лик Бе̏оград!  — А̑  је веле̏т!   Буг.  — А̑  смо ги и покр̏цали!   Буг.  — А̑ , бре, би̑ро!  — А̏ , бре, би̑р! — В. и RЈА н.
4.
  упитно, обично уз вокат. :   Мењау, а ?   Мир.   Исп.  В. под   а 6 ,  — А̑ , Божа̏на?  — А̑ , мо̏ри? ( А̑ , м̏оре), јеси̏ ли учини̏ла што сам ти ка̄за̏о?   У последњем примеру а̑ , мо̏ри ? пита муж жену, а , м̏оре ? пита жена мужа, пошто се до недавно сматрало за непристојност да се супружници пред другим спомињу по имену. Овако једно друго позивају непосредно у 3. лицу, употребљавајући личну заменицу о̑н  и о̏на  и у том случају о̑н  значи муж, а о̏на  значи жена.   У В. и у RJA.  оваквих примера нема   (исп.  код њега : ђѐ си ја̀?  из Цр. Горе).
5.
  а̑ за упозоравање :   Рук̏ама немо̑, а̑ !
6.
 за одазивање и унеколико за питање, на пр. говори неко некоме, овај није чуо, па ће место: изволите , чујем , шта кажеш  и сл. рећи: а̑?  Млађи старијем непристојно је тако да се одазове и да пита шта је желео. У таквом случају кад млађи каже: а̑?  старији га дочека узречицом: акси̏ло те!  — У В. нема , али RJA. под а̏  I, 2.
7.
аа̑  и аа̏   казују неку врсту потврде уз изненађење :   Аа̑ , то̑ ли ти вели̑?  — Аа̏ , сад знам шта је ћа̏о да ре̏кне.  Исп. RJA. под а̏  I, 1.
II.
 свеза. :
1.
 али   Уби̏ћу се, а не̑ћу му оти̑с. БМ .
2.
 и: А  мајстори туна, а  цигани туна.   Бат.
3.
  ђа, час-час : А  тамо, а  овамо
4.
  чим, онај час кад : Бога ти, а  отиднеш, кажи код куће кажи код куће нека простру. Буг.   У В. н.

Речник дубровачког говора

а́  (и: а̀ ) умјесто „молим” као одазив на позив или у разговору кад се не разумије добро саговорника, па се жели поново чути што је рекао, али у оба случаја непристојно.  –   „Ма̑то!” – „А́!” – А̀, што̀ си ре̏ко̄? Ни̏шта те нѐ чује̄н.