1.
ја̑
,
pron.
.
ich
,
ego
.
2.
ја̏
1.
ja
,
ita
:
А. Је ли тако? | Б. Јест
ја
.
—
ја
богме
.
cf.
[vide]
да
[8]
.
2.
ја̏
ја,
jȁ
ти
,
entweder ich, oder du
,
aut ego, aut tu
. [
vide
или
2
].
3.
aber
,
at
(ријетко се говори)
,
cf.
[vide]
а
[1]
:
оставио си отворена врата,
ја
да су дошли хајдуци
;
Ја
да буде негде на мегдану
.
4.
у пјесмама на некијем мјестима готово не значи ништа, него се додаје само да изиђе пуна врста
, н.п.
Ја
када се понапише вина
—
Када виђе
Чупићу
Стојане
|
Ја
у боју
Црнобарца Станка
—
Ја
два врана, два по Богу брата
.
1.
ја̑
зам.
а) облици с акцентом
:
Ја̑
ми се чини̑ да̏до ти.
—
ген. једн.
:
Код
ме̏не
није.
—
дат. једн.
:
Да̑ј ти
ме̏не
њего̏ве па̏ре, па да ви̏диш уме̑м ли ја али не уме̑м.
—
ак. једн.
:
Видели су и
ме̏не
и њега.
—
инстр. једн.
:
С
мено̑м
да се не игра̑ш.
—
До̑ђи ти по
мено̑м
по̏сле.
—
А. С ки̑м је би̏јо? — Б. С
мо̏ном
.
—
лок. једн.
:
По
ме̏не
ако је, ја не бра̑ним.
—
Не̑су при
ме̏не
.
По аналогији
при се̏бе
, иначе се
при
ретко чује.
Исп.
при
.
б) енклитични облици
.
Ген. јед. немам у збирци ни једног примера.
—
дат. јед.
:
Она, ле̑по ти
му
, у̏зела де̑те за̏ руку, па оти̏шла.
—
Смр̏т
ми
је, кад ми о̏на до̑ђе.
—
Шта̏
ми
ти је што̑?
—
Да
ми
је да те уфа̏тим.
—
Мене
ми
је ка̄за̏о.
—
Кр̏ста
ми!
—
Ве̏ре
ми!
—
Тако
ми
бо̏га!
—
Да
ми
те није неко уда̏ријо?
—
ак. јед.
:
Мене
ме
је ви̏део.
—
Не пушћа
ме
у дућа̑н.
в) ми
ном. мн.
:
Ми
тако̑ не̑ћемо.
—
ген. мн.
:
У
на̑с
несу дола̏зили.
—
Од
на̑с
су одво̏јени.
—
дат. мн.
:
На̑ма
не̑су да̄ва̏ли.
—
На̏ма
ни велу̑: пла̄ти̏те.
—
ак. мн.
:
На̑с
не не̑су вӣка̏ли.
—
инстр. мн.
:
Доша̏о ту̑ кај буди Бо̑г с
на̏ма
.
—
лок. мн.
:
По
на̑с
по̏сле, нека би̏дне шта о̏ће.
г) енкл. облици
.
Ген. мн.
:
Про̑ђите
не
се, тако ви Бо̏га.
—
дат. мн.
:
Да
ни
опрошћа̑вате!
—
На̏ма
ни
вели̑ју: Да̏о
ни
је и да̑ли смо му.
—
ак. мн.
:
Да
не
ви̏дите како те̏гљимо муку, бисте се распла̏кали.
—
У В.
ја̑
зам.
,
у RJA. 1.
jȃ
зам.
2.
ја̏
св.
или
:
Ти да пи̏јеш ле̑чка
ја̏
сена̄мећи̏ју
ја̏
инђили̏з ту̏з.
—
Ја̏
разја̑рит
ја
̏ затво̏рит.
Расн.
—
Ће̑рко бре,
ја̏
на̑ђите ми мо̑ј позу̏вак
ја̏
да̑јте једне чара̏пе.
Расн.
—
Ја̏
да ми да̑ш
ја̏
жи̏вот не̑мате.
—
Ја̏
ћy изва̏дити до̏бру ја не̑ћу ни̏каку.
Буг.
—
Ја̏
ти
ја̏
ја
(кад се прети: ти или ја).
—
Што не̑сте про̏стрели
ја̏
че̑ргу
ја̏
не̏што.
Глав.
—
RJA. 2.
ја̏
св., с.
Ово
ја
узето је из
тур.
које је опет по пореклу
перс.
ja
и
изражава као неку двоумицу
.
3.
ја̏
узв.
а
:
Ја̏
да ти о̏тне, што да му чини̑ш?
—
Ја̏
гр̑дна сто̏ка што чини̑, кад је чове̏ку ова̏ко му̏ка.
—
RJA. 2.
jȁ
св. и узв., а).
Ово
ја
такође има и у
тур.
језику и долази у реченицама које би могле да се почињу место
ја
и са:
врло добро али, имајмо на уму и то, претпоставимо и
.
4.
Ја̏
,
а
м.
арн. и.
—
У В. и RJA. н.
,
може бити постало од
арап.
Јахја
,
у
Вуч.
Jȃja
.