1.   гра̑д , m.  ( loc.   гра́ду , pl.   гра̑ди , гра̏дови , градо́ва̑ )

1.

  die Festung , arx : У град  кад хоћеш, а из града  кад пусте . [ cf.   тврђава , фортеца ; мјесто   2 ].

2.

  (у Ц. г. )     играти се града , т. ј. лопте која се умијеси од говеђе длаке .

2.   гра̏д , m.   туча ,   der Hagel , grando . [ cf.   лед   2 , туча ]. Кад пада град, многи изнесу пред кућу синију с кашикама, гдјекоји и столицу изврнуту, и саџак , и метлу и сјекиру и ватраљ , гдјекоји (   у Грбљу ) запаљену грану ловорике или лопату жеравице баце на поље, а гдјекоји и пушку избаце, и то се све чини да би град престао .

Гра̑д  м  (   као Urbs = Рим ) Дубровник.  –   Па̀сали смо кро̀з Вра̄та о̏д Гра̄да и до̀шли на̀ Пиле.   – Сто̀јӣн на̀ Срђу кала фо̀ртеце̄, а по̏да мно̄м Гра̑д ко на̀ пјату.   изр.   ко вра́та о̏д Гра̄да   каже се за некога ко је дебео.  –   До̀шла је широ̀ка ко вра́та о̏д гра̄да.   – У́ста су му ко вра́та о̏д гра̄да.