чѝтлук,*m.читлук се у Србији зове оно село које осим спахије има још једнога господара. Господар од читлука зове се Турском ријечи читлук-сахибија, људи који сједе на његову читлуку његове су чифчије или (као што се у Босни говори) кмети, а он је њихов ага или господар. Које село нема читлук-сахибије, до само спахију, ондје је земља сељачка, од које су давали спахији десетак на оно што на њој роди; а које је имало читлук-сахибију, он је говорио да је земља његова, али се опет знала баштина свакога сељака, и он по правди није могао ни од једнога узети ништа од ње, већ ако кад би кака породица замрла са свијем. Куће пак и остале зграде све су биле сељачке које су они сваки по својој вољи могли градити и премјештати, и ако би се из села иселили, продати, а и саму земљу ако се је ко нашао могли су продати са онијем теретом као што су је они држали. Читлук-сахибија је узимао од жита деветак, а у име деветка од поврћа и од сијена Тршићани (гдје сам се ја родио) давали су му на пореску главу по пет ока граха, по једну оку тежине и на кућу по јуњгу масла; осим тога беглучили су му љети у пољу, и то од прије највише у недјељу, а послије кад је зулум већи настао, и у друге дане, па не само љети него и зими кад би му што затребало, н. п. сјекли и носили дрва. Док се беглучило само у недјељу, читлук-сахибија је хранио сељаке, и то врло добро, и младеж је на беглук ишла радо као на мобу, а послије су му беглучили о својој храни и аратосиљали су се беглука. За чудо је да читлук-сахибија у Тршићу (а ваља да тако и по другијем мјестима) није узимао ништа од вина ни од жира ни од воденица ни од казана, као да су његове биле само њиве и ливаде. Гдјекоје су читлук-сахибије имале по селима и своје куће, у које су излазиле с породицом љети на теферич и зими у лов; а гдјекоје и онако без својијех кућа често су у село долазиле, и свагда су их сељаци морали хранити. Гдјекоје су најпослије биле почеле своје чифчије и бити и глобљавати. Читлук-сахибије су своје чифчије чувале и колико је који могао браниле од осталијех Турака; за то у чифчије великога господара није смио нико дарнути, баш и кад би који што скривио. Тако је н. п. у Рађевини у селу Бра̏сини био неки поп Петар (од старине Гаговић из Пиве, али су га ондје због особите хитрине и плахости звали фишеком и фишековићем), који је једнога Турчина на путу тукао наџаком, а на једнога је код намастира Троноше пуцао из џевердана, па му опет нико ништа није смио учинити, јер је Брасина била читлук Ибрахим-аге Видаића. Приповиједа се да су од прије и Хришћани многи, особито у Староме Влаху, имали своје читлуке, па им Турци на силу поузимали по што за што, и у Херцеговини још се само гдјекоји налазе који су по коју кућу додржали којекако. Ја сам 1838 године био у Спљету с једнијем Херцеговцем из Мостара по имену Христом Периновићем, који је од своје куће ондје био добјежао што је имао неколико кућа од свога читлука, па Турци хтјели да им прода на силу, а он није хтио, него је вољео оставити своју и кућу и баштину и побјећи у друго царство. Може бити да су гдјекоја села још од старине имала оваке своје господаре, али су их највише Турци на силу и у различнијем невољама почитлучили, н. п. кад какав човјек што скриви или га Турци за што обиједе па хоће да га погубе, он припадне какоме Турскоме главару: „аман ага! не дај ме, твој сам и Божиј до вијека.“ По том ага рекне те га пусте и он остане његов чифчија. Кад се овако у какоме селу почитлуче неколике куће, остале сељаке ага нуди да му се продаду, па ако не ће, он им затвора стоку кад нађе на земљи онијех својијех чифчија, и глобљава их док му се најпослије и они не продаду. Ја сам запамтио како је Али-паша Видаић 1803 године хватао Клупчане те везао и био док му се нијесу продали. Кад дахије у почетку овога вијека по смрти Хаџи-Мустај-пашиној обладају Биоградскијем пашалуком, они се са својијем другарима и помагачима наметну свијем селима и за спахије и за читлук-сахибије не питајући је ли које село имало прије свога читлук-сахибију, већ ако да је био пристао с њима, и по селима пограде ханове и у њих намјесте субаше, које су од сељака чиниле што су хтјеле. За ово све што је овдје напоменуто како су у Србији читлуци постали и постајали, и влада је Турска држала да су они против царске воље; тако кад Јадрани на свршетку 1804 и у почетку 1805 године стану с Турцима уговарати како ће у напредак под владом њиховом живљети, одмах повичу да не ће читлука, и то им се прими, и за оне двије године (1805 и 1806) док је Јадар био под Турцима, ниједан читлук-сахибија није смио ни споменути да му је који пређашњи чифчија дужан што дати; тако и за владе кн. Милоша у Биоградскоме пашалуку од самога почетка ниједан се читлук-сахибија није смио показати, а спахије су узимале своје до године 1832. Читлук-сахибије су и у Србији народу биле горе и теже не само од спахија него и од свију осталијех Турака, али су опет оне према Босанскијем читлук-сахибијама биле смиље и босиље. Онамо сељаци немају ни кућа својијех, него сједе као закупници у кућама својијех ага, као што је казано код ријечи кмет: И Србију сву раздијелише | На читлуке и на дахилуке — cf.чивлак. [cf.спахија1].
Речник косовско-метохиског дијалекта
Читлук, ам.и. с. у општ. радичпољској, срез митровачки. — У ДК. помиње се 1763, 1766, 1778 и 1783 год. кад је било у нурији попа Јована:Читлꙋкъ.
Речник говора Прошћења
чѝтлук, -а, м. — посјед. — Добар он читлук има, све поред воде.